Grčki film Otpisan prikazuje se u Glavnom takmičarskom programu, a u nastavku je razgovor sa rediteljem Zakarijasom Mavroedisom.
-Ovo je vrlo lična priča koja se bavi odnosom sadašnje generacije sa prošlošću na različite načine. U kojoj meri je ona lična, koliko ste sebe utkali u glavnog lika?
Sve je lično na neki način. Postoji mnogo načina da se izrazite, ponekad je to očigledno, ponekad ne baš. U ovom filmu ono što je lično i ono što nije deluju veoma slično, i ja imam dedu koji je umro kad sam bio mali, i koji je bio heroj u mojoj porodici. Sad kad sam odrastao našao sam se u neobičnom dijalogu sa ovom odsutnom figurom u mom životu. Istovremeno, film je smešten u 2012, na vrhuncu grčke finansijske krize, kada smo koristili narative iz grčke istorije, iz četrdesetih, da razumemo ono što se dešava. Četrdesete su na neki čudan način postale relevantne u javnom diskursu tokom tih prvih godina krize. Mislim da je to zato što je ta ratna generacija ostavila svoje herojstvo nama u nasleđe, tako da smo se osećali odgovornim da budemo na visini naših slavnih predaka.
-Priču smeštate u jedno malo mesto, da li su tamo podele vidljivije?
Film je smešten u atinsko predgrađe nazvano po veoma poznatom generalu koji se borio tokom drugog svetskog rata, i tokom građanskog rata protiv komunista. Nakon rata on je stvorio to naselje tako što je zemlju razdelio generalima i njihovim porodicama. To je veoma neobičan deo Atine, tih i konzervativan, ima puno bašti. Sećam se da sam kao mali odlazio u taj čudni kraj jer je moj deda tamo živeo.
-U filmu se čuju političke teze, kao na primer da desnica i krivica idu zajedno, a desničar bez krivice je fašista. Gde ste vi to čuli?
Nigde, sam sam to smislio. Ta replika se odnosi na grčku istoriju, građanski rat se završio 1949, a do neke 1974. je bio jedan period u kome su komunisti progranjani, pobegli su na razne strane, u Jugoslaviju, Mađarsku, smestili su se u komunističkim zemljama. Bilo je puno levičara koji su ostali u Grčkoj koji su bili gonjeni i terani u izgnanstvo. Krivica se odnosi na to, desnica je stvarno loše tretirala levicu.
-Koliko vam je sada teško da dođete do novog projekta? Nakon uspeha Jorgosa Lantimosa u svetu stiče se utisak da Grčka više ulaže u filmove i da su oči javnosti uprte u Grčku.
Lantimos je stvorio talas interesa za grčki film, koji se potrefio sa grčkom krizom, tako da je to na neki način bila milostinja svetskih festivala koji su hteli da se pobrinu za naše umetnike. Tako da svako ko je uzjahao taj talas prosperirao je na neki način, ali Lantimosova dostignuća i sjajni filmovi zapravo nisu mnogo toga promenili u realnosti. Ja sam pored svoja dva filma uradio i jedan dokumentarac koji mi je jako drag, i napisao sam knjigu. Čovek mora da se snalazi i pronađe način da ispriča svoje priče, nimalo nije lako snimiti film.
-Na kraju filma postoji dramski preokret, da li ste tokom pisanja scenarija krenuli baš od toga?
Ne, zapravo to nije postojalo na samom početku. Bilo je teško izneti taj preokret jer zahteva puno pažnje, izazovno je za publiku da ga spoji sa narativom, ali mislim da je to dobar izazov. Za mene je taj preokret na kraju nekako uništio mit herojstva, u smislu da heroji mogu biti potpuno iskonstruisani. Isti taj preokret vraća dedi herojski status, ali na potpuno drugačiji način, bio je heroj zato što je svesno uradio nešto što je imalo velike posledice na njegov život, urpkos društvu i establišmentu, uradio je to zbog ljubavi.
