-Ulikse, ovo je Vaša druga saradnja sa rediteljkom Ines Tanović. Utisak je da imate mnogo poverenja jedno u drugo, čim Vam je dodelila jednu ovako tešku i nezahvalnu ulogu, koju ste Vi sa lakoćom izneli.
Ja Ines mnogo volim i mi smo nakon saradnje na prvom filmu postali prijatelji. Nije presudno, ali je važno da sa rediteljem kojim radite imate dobar odnos. Mnogo je cenim - biti žena, biti reditelj nije lako nigde, a pogotovo na ovim prostorima. Znamo da su nam kinematografije u čitavoj regiji u nezavidnom stanju. Doći u poziciju da snimite film kao žena reditelj, boriti se, istrajati u tome je jedan mukotrpan posao, ali Ines je borac i veliki radnik, te kod nje nema ni žaljenja ni plakanja i ja to užasno cenim. Što se umetničke saradnje tiče, ona je fluidna i oba puta sam u radu s njom uživao.
-Vidljive su kadar sekvence u filmu, gde se po dubini kadri menjaju dramaturški slojevi filmova. Ima dosta mizanscena, pretpostavka je da je priprema dugo trajala.
Snežana i ja smo bili deo procesa i razvoja samog scenarija, a što se tiče tih kadrova, negde je to za glumce i veća radost, jer kad igramo na filmu mi često čeznemo za pozorištem - ono nam daje kontinuitet igre i mi jedino igramo na sceni zapravo. Za te kadrove je potrebno dosta pripreme, ali su pravo zadovoljstvo za nas.
-Snežana, nakon Šavova, vi ponovo igrate ženu koja se bori sa majčinstvom, ali na jedan sasvim drugačiji način. Tada ste imali uporište u stvarnoj osobi, kako ste sada kreirali lik?
Ovo je za mene bio izazov iz nekoliko razloga. Volim da se bavim ženama različitim od mene, u ovom slučaju, ženom iz Sarajeva, urbanom bosankom, sa posebnim akcentom i ceo proces učenja jezika koji ona govori je bio delikatan proces. Upijala sam sve ono što je deo Sarajeva, jedne dinamike, energije, komunikacije. Ines je bila hrabra, bavila se jednom netipičnom porodicom sa jednim biološkim detetom i jednim usvojenim. Žena koju ja igram gaji jednaku ljubav prema oba sina i pokušava da održi porodicu.
-Alene, kako je Vama bilo kao producentu, raditi na ovom filmu i kako je izgledalo potraživanje od fondova? Je li bilo teško ili su okolnosti bile olakšavajuće s obzirom na uspeh Inesinog prvog filma?
Ines i ja smo supružnici, te je taj rad mnogo teži (smeh). Mi imamo dvoje dece - Inesinog sina iz prvog braka i našu zajedničku ćerku. Inspiracija je bila naša lična priča - naš sin se ne oseća dovoljno voljenim, znatno je stariji od svoje sestre, oseća neki unutrašnji nemir i to je sve Ines provociralo da napravi ovu priču. Razlika između nas je što ja ne mogu da se isto postavim prema oba deteta, Inesin zadatak je stoga znatno teži. Ona se često bavi porodicom u svojim filmovima. Što se tiče fondova, mnogo smo lakše došli do finansiranja, ali je to još uvek jako skromno. Taj proces je trajao nekih četiri godine i
imali smo trinaest verzija scenarija.
