Razgovor sa rediteljem Ognjenom Sviličićem, film Glas
-Ognjene, koliko je film inspirisan istinitim događajima? Kako se ova priča otvorila?
Ognjen: U principu bio sam inspirisan životom kojim je svako bio gnjavljen, da u osnovnoj i srednjoj školi digne ruku kad svi dižu ruku, samo je ovde stvar molitve. Makavejev je rekao da svaki film počne jednim prizorom, ja sam imao taj prizor u glavi u kojem se svi mole i jedan odbija to da radi, od toga sam počeo. Priča je istinita i pomalo distopijska, mislim da nas to čeka u budućnosti, da ćemo trpeti takvu vrstu pritiska.
-Da li ste od početka znali da ćete ovaj film sami režirati? Na FEST-u su i dva filma u kojima ste ko-scenarista.
Ognjen: Kad pišem za druge, kad završim scenario, i imam osećaj da bih i sam sad voleo da režiram, onda znam da sam napisao dobar scenario. Ljudi me zovu sa pričom koju imaju, ta energija reditelja vuče priču. To je bio slučaj sa Srdanom Golubovićem i sa Damjanom Kozoleom. Ova priča koju ste videli je veoma lična. Film je premijerno prikazan u Južnoj Koreji, i u svakom gradu nađete nekoga ko se tako osećao za vreme detinjstva i uvek ti priđe i kaže “I ja sam se tako osećao”. Da se direktor Kana tako osećao, onda bi film bio u Kanu, to je ta vrsta filma.
-Sva deca u filmu deluju kao zrela pozorišna trupa. Kako je tekao rad sa njima?
Ognjen: Zapravo smo prvo našli njih, i onda sam njihove karaktere ubacio u film. Oni ne glume, prenose tu neku iskrenost i samo je stvar reditelja da li će to prepoznati ili terati u drugom smeru.
-Pre neki dan je reditelj Ivan-Goran Vitez pomenuo kako publika zanemaruje domaći, hrvatski film. Kakvo je vaše iskustvo?
Ognjen: Moj utisak je upravo takvo. Uvek je ono što je u Hrvatskoj dobro u Srbiji bolje, ono što je u Hrvatskoj loše, u Srbiji gore. Tako je i sa filmovima. Neverovatno koliko je srpska kinematografija živa voda, svake godine se pojavi neki super hit koji drži to na površini, dovoljan je jedan. Odnos koji ljudi u Beogradu imaju prema našem poslu je drugačiji od odnosa koji imaju u Zagrebu. Hrvatska publika zanemaruje hrvatski film jer ne misle da je to bitno, da ne pominjem da ljudi često misle da kultura nije bitna stvar.
-Na koliko gledalaca može da računa ova vrsta autorskog, nezavisnog filma?
Ognjen: Mi smo film reklamirali, išli smo po raznim gradovima, i uz ogromne napore film će imati hiljadu, dve gledalaca. Bez napora bi ih bilo sto. Pobednik Lokarna u Italiji ne skupi šest hiljada gledalaca. Ljudi u principu su počeli da preziru evropski film, možda smo i sami krivi za to. Neke filmove smo namerno hteli da udaljimo od publike, i onda oni odu u bioskop i pitaju se šta je ovo. Svi reditelji danas žele da budu Bergman, a fali nam neko da bude Hičkok, da pravi filmove koje će ljudi gledati.
