-Kako je nastala ideja za film i scenario? Je li ona potekla od privatnog života Urše, koja glumi u Vašem filmu, ali je i ko-scenarista?
Ideja je potekla od mene, zatim se Urša Menart pridružila kao ko-scenarista - ona je na mom prethodnom filmu bila asistent, radila je sa mnom i na kastingu za ovaj film i nekako je stalno bila iza kamere. Međutim, nijedna slovenačka glumica, iako su sve sjajne, nije imala neeksplicitnu unutrašnju dilemu, te sam na kraju, ne znajući šta da radim rekao: Urša, hajde ispred kamere. Ona je rekla: Ako baš želiš da ti uništim karijeru, možemo probati. I čini mi se da je učinila baš sve da ne dobije tu ulogu - mislim da, kada ju je dobila, je bila najnesretnija glumica na svetu.
-Čime ste bili inspirisani pri pisanju scenarija?
Iz nekih ličnih situacija sam ušao u razmišljanje šta ako postoji neko s kim bi trebalo da razgovaram, a sa kim nikada neću razgovarati. Iz te dosta konfuzne situacije i jakog osećaja koji su ostali u meni, razvilo se razmišljanje da se to može preneti na društvo, te je film, ukratko, o problemu komunikacije.
-Nemogućnost komunikacije, ispostaviće se tokom filma, polaze iz njihovih problema identiteta.
Moja je ideja bila da se dotaknem tog nekog prikrivenog slovenačkog šovinizma, koja se najčešće manifestuje kroz pojavu koju znamo kao Izbrisani. Taj osećaj nepripadnosti mlađe je ključan za njen karakter; a što se tiče starije - taj šovinizam se prikazuje kroz nešto čega uopšte nismo svesni. Ljudi poput nje misle da su jako tolerantni i to je neki tipični slovenački karakter koji sam hteo ugraditi u odnos između njih.
-U Vašim filmovima gotovo da uopšte nema osmeha. Je li to politička poruka?
Mislim da nema razloga za preveliki optimizam. S Noćnim životom, koji je zaista mračan film, ali u funkciji priče, došao sam na jedan festival i direktorka festivala je rekla: Pa vi ste sasvim normalan čovek. Prati me taj utisak, ali se ne bih složio oko Polusestre - mislim da on ipak nosi neki humor i trunku otpimizma.
