Gregor Božić, reditelj filma Priče iz kestenove šume.
-Film je nastao iz vašeg istraživanja, kada ste bili na granici između Slovenije i Italije našli ste komunu o kojoj ste hteli da progovorite. Kako je izgledao taj proces?
Ja sam rođen tamo, odrastao sam zapravo u tim krajevima, i uvek mi je bilo zanimljivo što je ta zona prirodno lepa, ali potpuno napuštena i bez ljudi. Misterija je zašto je to tako, niko nije znao da nam objasni zašto je došlo do toga. Kad sam studirao film u Berlinu i razmišljao šta bih radio za prvi dugometražni film, brzo je došlo do ideje da se nešto tamo napravi. Kad smo koncipirali film više smo hteli da napravimo omaž tom mestu i njegovoj bajkovitoj tradiciji, nego neku rekonstrukciju ili političku kritiku, hteli smo da pričamo o tome što je ostalo, a to je mašta više nego išta drugo.
-Koristite strukturu bajki, a studirali ste eksperimentalni film. Služite se ekspresionističkim, bogatim jezikom, više saznajemo iz vizuelnog nego narativnog.
Ja sam takođe i direktor fotografije na nekim drugim projektima, verovatno je zato tako pošto sam studirao klasični film. Od početka nam je bilo jasno da nećemo praviti istorijsku rekonstrukciju, zato smo tražili jezik na koji bismo mogli da sugerišemo šta se tamo zapravo desilo ali kroz neke slike. Tamo je bila jako živa tradicija naivnog slikarstva koje takođe poznajemo u Jugoslaviji, oni su imali jednog koji je bio neki klošar, za bocu vina bi ti nacrtao nešto na kući. Kad sam to video, odmah sam znao da film treba tako da izgleda. Da nije pristup režiji koju vidimo u 90% filmova, nego da pokušamo da ispričamo film slikom koja je ponekad dvodimenzionalna, lagana karikatura.
-Govori se na dva jezika, kako ste se snašli sa time?
Zapravo govori se na tri, tu je i lokalni dijalekat. Ja sam tamo rođen, moja baka je pričala sličnim dijalektom, tako da sam mogao da se sporazumevam na dijalektu sa lokalcima. Naturščici koji glume u filmu su lokalci. Oni nisu imali slovenačke škole do 1984. godine, bili su zona koju nisu smatrali Slovenijom, kao da su neko pleme na granici zapada i istoka. Tako da oni nisu ni naučili književni slovenački, kamoli srpsko-hrvatski, tako da su pričali nekim predivnim, starim slovenskim dijalektom koji čujete u filmu.
-Vrlo je interesantna i muzika, ona govori o likovima i dopunjava vizuelnu strukturu priče.
Ovaj film je produkt više autora, ja to uvek kažem. Ja i Marina Gumzi koja je pisala scenario i producirala film, zapravo najviše radila na njemu, mi smo stvarno imali sreću da smo skupili grupu mladih stvaralaca koji su radili na filmu za male pare ali su uradili više nego što bi neki drugi. Isto je bilo s muzikom, sve vreme smo tražili muziku koja bi dočarala tu mračnu atmosferu sa nekom bajkovitošću. Kad smo čuli taj instrument koji svira Hekla Magnusdotir, islandska umetnica, shvatili smo da je to baš to.
