Reditelj Ivan-Goran Vitez i glumac Đorđe Kukuljica danas su na press konferenciji razgovarali o filmu Dopunska nastava.
-Odakle je potekla ideja za ovu priču, budući da je u pitanju krajnje neobičan film, upakovan u žanr?
IVAN GORAN VITEZ: Meni je uvek drago da uzmem žanrovski predložak, pa preko njega napravim presek društvenih situacija; tako da sam se ovaj put odlučio za tu talačku situaciju, preko koje signaliziramo probleme. Smatram da će se publici znatno lakše uvući žanrovski film, nego film u nekim hermetičnijim formama.
-Smatrate li da ste uspeli u tome?
To je tužna priča iz Hrvatske (smeh). Naša publika je toliko nezainteresovana za hrvatski film, tako da je odziv bio srednje jak. U međuvremenu je prikazan na filmskom festivalu u Čikagu, kao i Palm Springsu, uskoro ide na festival u Mineapolis, tako da u Americi postoji veliki interes za njega.
-Kako je tamošnja publika reagovala, s obzirom da je film, za razliku od Vaša prethodna dva, bliži tom američkom senzibilitetu i stilu filmova osamdesetih i devedesetih, kada su bile aktuelne na platnu te talačke krize?
Ja sam odrastao krajem osamdesetih, početkom devedesetih kad je Umri muški preuzeo taj žanr trilera tako da mi je verovatno u podsvesti bila ta ideja da se napravi nešto slično, to se najviše vidi kroz muziku. Čini mi se da ono što gledate u formativnom razdoblju izbije na površinu pre ili kasnije. Američka publika je jako dobro prihvatila film, s obzirom da je kod njih puška u školi, nažalost, česta situacija.
-Đorđe, Vaš lik razbija tu napetost komičnim. Kako ste ga gradili? Jeste li tražili inspiraciju u stvarnim ljudima ili na filmu?
Ja sam služio Petu beogradsku gimnaziju tako da su mi profesori fizičkog vaspitanja bili Vrabac, Čakara - nadaleko poznati beogradski profesori fizičke kulture. Ovaj lik je građen iz sata u sat - svaki pogled Goranov je za mene bio znak. Uveravao sam Ivana-Gorana da u filmu nema pozitivnih likova.
IVAN-GORAN VITEZ: Osim lika učiteljice.
ĐORĐE KUKULJICA: Uporno ti govorim ne (smeh).
-Film je do jednog trenutka žanrovski, onda sledi preokret. Likovi političara, koji su na početku karikaturalni, preuzimaju situaciju u nekom trenutku i bivaju još apsurdniji.
IVAN GORAN VITEZ: Što je najtužnije, nisam siguran koliko je to karikatura (smeh). Mi smo u nekoj fazi postkarikaturalnosti, živimo nešto što je veća karikatura od same karikature. Kad bismo tako nešto stavili u film, rekli bi nam da preterujemo. Nažalost, ne preteruje se. Volim da gledaoci ne znaju kakva je sledeća scena, jer i sam volim, kada gledam filmove, da me autori iznenađuju, a ne uljuljkaju.
-Kako je proteklo samo snimanje?
ĐORĐE KUKULJICA: Nama se tokom snimanja dogodila jedna tragedija - Ivo Gregurević, doajen hrvatskog glumišta, preminuo je nekih dve nedelje po početku snimanja. Ivan-Goran je na sreću uspeo izvući celu priču, budući da nismo mogli zaustaviti snimanje.
IVAN-GORAN VITEZ: Posebno mi je žao zbog toga jer sam pisao ulogu posebno za Ivu Gregurevića, a onda nas je zatekla vest o njegovoj smrti i bili smo prinuđeni da se snalazimo - snimali smo u školi, tokom praznika, te smo za dva dana morali osmisliti potpuno novu koncepciju. Na kraju odjavne špice je kadar Ive Gregurevića, mala posveta njemu.
