Film Nevidljivi život reditelja Karima Anjuza premijerno je prikazan u selekciji Izvestan pogled Kanskog festivala, gde je osvojio glavnu nagradu. Na FEST-u je deo Glavnog takmičarskog programa, a glumica Barbara Santos došla je u Beograd da promoviše ovo ostvarenje. Premijera će biti u subotu, 29. februara u 18.30 u Kombank dvorani, kada će se Barbara obratiti publici.
-Barbara, u filmu tumačite ulogu Filomene. Kakav je taj lik?
Film je o beloj portugalskoj porodici srednje klase u Rio de Žaneiru pedesetih. Moram da kažem zbog konteksta da je moj lik, crna žena, u veoma rasističkom okruženju. Pored toga tu su i klasne razlike, oni su srednja klasa a ona je siromašna. Moram da pomenem ovu klasnu i rasnu podelu da bih naznačila koliko je teško kada jedna od protagonistkinja poželi da bude slobodna i da ide za svojim snovima, to nije bilo moguće za nju, morala je da pređe granicu. Tu vidimo sukob dva sveta. Moj lik je na neki način ulaz, otvara vrata za prelazak u taj novi svet, u drugu klasu, i pomaže joj da realizuje svoj feministički stav.
Zanimljivo je kako one stvore neku vrstu porodice koju Filomena nije imala, a koju je Gvida izgubila. To je veoma neobično za okolinu, bela žena, crna žena, dete, pronašli su način da žive zajedno.
-Kako je izgledao rad na filmu?
U ovom filmu reditelj Karim Anjuz i pomoćnica režije su stvorili odličan tim i okruženje za rad. Sve je bilo zasnovano na razgovoru, saradnji. Videćete na filmu kako je sve prirodno i glatko. Mi smo kao tim bili veoma svesni da govorimo o patrijarhatu, mačizmu, seksizmu pedesetih, i pokušali da to povežemo sa današnjim vremenom.
-Zašto je važno o tim temama govoriti danas?
Stvarno je neverovatno koliko je svet napredovao u domenu nauke, politike, ekonomije, ali ako pogledate međuljudske odnose, kakva je pozicija žena i muškaraca u društvu, tu je i dalje veliki jaz. I dalje je neophodno govoriti o ovoj temi. Publika je snažno reagovala na film, posebno žene koje kažu da im je žao njihovih majki i baki, šokirane su kada shvate šta su morale da prolaze.
-Tu dolazimo i do priče o identitetu i značaju porodice. Je li to poruka koju šaljete?
Ovaj film je zasnovan na knjizi. Ono što je privuklo pažnju reditelja je priča o ovim ženama koju je povezao sa pričom o svojoj majci. Porodica je kao neki nukleus društva, tako da kroz razgovor o porodici zapravo pričamo o celom društvu.
-Kada gledate film, deluje kao da je ovo režirala žena. Kako vas je razumeo reditelj, i iz tog ličnog iskustva, koliko je film zapravo njegova ispovest i oda ženama?
Ljudi obično kažu da je ovo feministički film, ali ja kažem da nije jer je reditelj muškarac. Ovo je anti-patrijarhalni film, anti-mačistički. On je ispričan iz perspektive muškarca koji je svestan potrebe da se prevaziđe patrijarhat, i svestan je svoje uloge u toj borbi. Ipak, moram da napomenem da je dosta žena učestvovalo u stvaranju ovog filma, i ispred i iza kamere, i taj doprinos se oseća. Anjuz je reditelj koji ima odličan sluh za svoje saradnike i ono što vidite na platnu je rezultat kolektivnog rada.
-Na Kanskom festivalu osvojili ste glavnu nagradu u selekciji Izvestan pogled. Koliko je to bio vetar u leđa filmu i brazilskoj kinematografiji?
Trenutno je u Brazilu jeziva politička situacija, imamo osećaj kao da se vraćamo u prošlost, gubimo prava, a kultura je glavni neprijatelj nove vlade. U toj jezivoj atmosferi imali smo nekoliko filmova na velikim festivalima što je stvarno sjajno, i pokrenulo je neke debate u Brazilu o kulturi i politici.
