Posle četvorogodišnje pauze jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih savremenih filmskih autora Atom Egojan, predstavio je svoj novi film POČASNI GOST, na 76. Filmskom festivalu u Veneciji. Kanađanin jermenskog porekla koga mnogo zovu “Bergmanom iz Toronta”, g vratio se na teren istraživanja nerazjašnjenih ličnih trauma i njihovih posledica. A to je teren koga pamtimo iz SLATKE SUTRAŠNJICE, jednog od Egojanovih najboljih filmova, koji se pred gledaocima pojavio1997.
Poznat kao hermetičan, povremeno distanciran i hladan reditelj i scenarista koji o patnji govori bez patetike, ovaj izvanredan poznavalac ljudske duše (u čemu je gotovo nedostižan), karijeru je počeo 1984. godine sa debitantski filmom NAJBLIŽI ROD. Na početku svog stvaralaštva snimao je filmove koji su prikazivali njegove lične opsesije na temu savremenog života,
ali je prvi značajan uspeh ostvario 1994. sa tajanstvenom art dramom EGZOTIKA - o svetu iskušenja i zamki, o povezanim sudbinama junaka koncentrisanih oko bara “Egzotika”. To ostvatenje koji je iste godine proglašeno najboljim kanadskim filmom,
Egojana je promovisalo u jednog od najzanimljivijih i najintrigantnijih autora.
U filmografiji kanadskog sineaste gotovo da nema junaka koji su srećni. Njihova stanja se kreću od usamljenosti, otuđenosti, nedostatka komunikacije do seksualnih opsesija. Kada je o stilu pripovedanja reč, zajednički imenitelj u Egojanovoj filmografiji su nelinearan narativni tok, fragmentarna dramaturgija, eliptičan vremenski sled događaja i crni humor koji nikada nije okrutan. Posle EGZOTIKE i SLATKE SUTRAŠNJICE (drame nagradjene Gran prijem u Kanu, nagradom žirija kritike FIPRESCI i nominovane za Oskara) o šoku koji je uzdrmao gradić u Britanskoj Kolumbiji nakon saobraćajne nesreće u kojoj je poginula većina gradske dece, usledio je rediteljski konvencionalniji i široj publici prihavtljiviji film od njegovih ranijih dela-FELICIJINO PUTOVANJE kojim je reditelj zaokružio svoju trilogiju o gubitku i očaju.Reč je o psihološkoj drami sa elementima trilera zasnovanoj na romanu Vilijama Trevora.Film
u kome vlada tipična "egojanovska" kafkijansko-hipnotička atmosfera, pripoveda o odnosu mlade žene u potrazi za izgubljenom ljubavi I starijeg muškarca koji krije mračnu tajnu. I već nakon ova tri filma EGZOTIKA, SLATKA SUTRAŠNJICA i FELICIJINI PUTIVANJE, Atom Egojan je dobio epitet majstora vizuelnog I jezičkog pripovedanja, a neki ga zovu čak i “Bergmanom iz Toronta”.. Usledili su filmovi KRAPOVA POSLEDNJA TRAKA (adaptacija pozorišnog komada Semjuela Beketa), ARARAT (film o tragediji i istorijskom pamćenju Egojanovog naroda i o odjecima stravičnog genocida nad Jermenima 1915. kroz živote današnjih iseljenika),
TAMO GDE JE ISTINA (provokativna, mračna, zavodljiva drama o destruktivnoj strani slave i bogatstva I isprepletanim životima koji su poremećeni zlonamernim činovima prevare i ambicije) i SEĆANJA (priča o primeru zaborava na holokaust). Egojanov najkomercijalniji i najisplativiji film u karijeri nastao je 2009.
KLOI je erotski triler, rimejk francuskog filma NATALI iz 2003.
koji donosi omiljene rediteljeve motive - erotiku, incest, preljubu, manipulaciju, ovoga puta pomešane u neku vrstu trilersko-dramskog zapleta. Godine 2014. snimio je kriminalistički triler ZATOČENICA u kome je Egojan nastavio sa svojom gotovo opsesivnom potrebom da progovori o zloupotrebi dece, jer je i prethodni, ne toliko uspešan film DJAVOLOV ČVOR (iz 2013.) govorio o smrti dece i nerazjašnjenom slučaju koji je potresao Ameriku devedesetih godina 20. veka, kada su u američkoj ruralnoj zajednici brutalno ubijena tri dečaka.
U POČASNOM GOSTU, najnovijoj Egojanovoj porodičnoj drami, u središtu je talentovana kompozitorka i dirigent, ćerka sanitarnog inspektora lažno optužena za seksualno zlostavljanje 16. godišnjeg dečaka. Iako je otac spreman da plati kauciju, ona odbija da izadje iz zatvora. Korišnjem flešbekova reditelj nas upoznaje sa genezom narusenih porodičnih odnosa.
Uvrnuta psihološka drama, “Počasni gost”, istražuje složenu vezu između oca I ćerke. Šta vas je podstaklo da napravite još jednu komplikovanu porodičnu dramu, višeslojnu priču o porodičnim tajnama opterećenim tragičnim događajima?
Fascinirala me je ideja porodične priče i tajne koja ne može da se ispriča. Dogodilo se nešto što roditelj ne bi ispričao detetu da bi ga zaštitio od nečeg što ne bi moglo da shvati. Priču bi onda roditelj zaboravio, ali bi vrebala negde u detetovom pamćenju i počela da degeneriše čitav njihov odnos. To me je zainteresovalo, kao i nalaženje načina da se priča ispriča tako da smo u umu oba lika. Kćeri, dok pokušava da obradi šta je taj trenutak značio i posledice toga po njen život, kao i oca koji pokušava da shvati šta je kći uradila i posledice toga u njegovom životu. I da li je on odgovoran ili ne, i na koji način bi mogao biti odgovoran. Mi, kao ljudska bića, skoro da smo stvoreni da poričemo. Ako postoji nešto što može da se poriče, mi ćemo to učiniti. Tome je vrlo teško odupreti se, zato što je to u suprotnosti s našim karakterom, na taj način se štitimo. Istraživao sam to u mnogim mojim filmovima, ali ovo mi je došlo u ovom obliku. A tu je i tri lika koji rade stvari koje ne bi trebalo, uključujući i sveštenika. Tako je, zapravo, počelo. Privatno sam otvorio mali klub, filmski bar, pa sam imao posla sa sanitarnim inspektorima i počeo sam da shvatam kako ti ljudi imaju veliku moć, pa me je i to zainteresovalo. Ljudi koji postoje da bi održali kodekse društva, a zapravo to koriste da održe sopstveno dostjanstvo i sopstveni kodeks.
Zašto kao reditelj stalno istražujete nerazrešene lične traume i njihove posledice?
Zato što mislim da je moguće snimiti film koji je skoro napravljen kao terapeutski proces, pokušaj da se sve sklopi. Gledalac ima potrebu da pokuša da shvati, pa iako likovi pokušavaju da shvate sebe, zanimljivo mi je da pravim strukturu u kojoj bi i gledaoci pokušavali da sklope slagalicu i uključe se u isti prostor koji okupiraju likovi. Često su u filmu scene izostavljene, nema ih, pa gledalac mora da ih zamisli i to su često vrlo zanimljivi prostori. Ali ako ste gledali neke moje filmove, “Egzotiku”, “Slatku sutrašnjicu”, likove motiviše nešto što ne razumeju u potpunosti i nađu se na mestu koje je zapravo vrlo ekstremno. Otac u striptiz klubu u “Egzotici”, koristio je bebisiterku kao plesačicu. Kako je došao do te tačke? Kako je kći u “Slatkoj sutrašnjici” došla do faze da laže na suđenju, šta ju je na to nagnalo. Isto je u ovom filmu. Devojka samu sebe otera u zatvor, a otac pokušava da shvati zašto bi ona to uradila. To je skoro kao da likovi žele da drugi otkriju istinu, jer će im, ako to urade pružiti potvrdu.
Izvorni materijal za vaše filmove je veoma raznolik. Šta priča mora u sebi da sadrži da bi vam privukla pažnju?
Za ovu priču je to bio tekst u “Njujork tajmsu” o čuvenom francuskom restoranu na Menhetnu koji je zatvorila sanitarna inspekcija. To je potpuno porazilo vlasnika, koji je pao u strašnu depresiju i počeo sam da shvatam - više nije želeo da otvori restoran, smatrao je da je sve izgubljeno. Ovo je počelo od te priče. Ali takođe, tu su i priče u kojima su učitelji iskoristili situaciju i... teško je reći, u određenom trenutku počneš da pišeš, pa se ti likovi pojave. Nije da su to ljudi koje si upoznao, to je skoro kao da dobiješ poziv da nađeš glumce koji će ih natopiti čovečnošću. Konačni deo procesa pisanja je stvoriti takav odnos s glumcima da možeš likove da obojiš i, u slučaju “Slatke sutrašnjice”, čitavu jednu zajednicu ljudi. U ovom slučaju, to su samo ova tri vrlo jasna lika. Ali hteo sam da svi deluju stvarno iako su situacije u kojima se nalaze ekstremne.
Koji su reditelji direktno I I indirektno uticali na vaš rad?
Naravno, Ingmar Bergman je važan, Hičkok je važan, mnogo mi se sviđaju Bresonovi filmovi. Ovde su prikazali restauriranu verziju Bunjuelovog “Kriminalni život Arčibalda de la Kruza”, to je bio vrlo uticajan film. Mislim da uticaj možete videti u ovom filmu. Zaista na mene mngoo utiču ti veliki evropski reditelji, mislim da su mi promenili život.
Koje mesto po vašem mišljenju autori nezavisnih ostvarenja trenutno imaju na današnjoj filmskoj sceni?
Danas je mnogo teško. Teško je zato što je forma u kojoj radim, dugometražni film, veoma je ugrožena. Vidim da u ograničenim serijama za TV ima više prilika, ali ovakvi projekti, filmovi od sat i po do dva, ugroženi su, jer zahtevaju koncentraciju - ovde je možda i dobiješ, na festivalima, ali s obzirom na izbor koji ljudi imaju na svim uređajima, mislim da je to skoro nemoguća misija. I zato sam veoma ponosan na karijeru koju sam imao 35 godina, ali znam i da se sve mnogo promenilo. Povremeno skoro da imam utisak kad se priča o dugometražnim filmovima da je to kao pitanje koja je razlika između pisca kratkih priča i romanopisca. Oba imaju svoju formu. Dugometražni film je bliskiji kratkoj priči. A ovo što vidimo u serijama, to se postizalo romanima. Ako pogledate velike romane Dostojevskog, Dikensa i Balzaka bili su u vidu serije. Tu formu su ljudi oduvek razumeli. Ali kratka priča i njena koncentrisana sposobnost da prikaže portret ljudi u jasnoj je, po mom mišljenju, pomalo ugrožena. Ne u smislu da ju je teško napraviti, već u smislu da li će ljudi znati kako da je gledaju.
Koji je vaš najličniji film?
Najličniji film mi je film koji većina ljudi nije gledala, zove se “Family Viewing”. To mi je drugi film. “Egzotika” je takođe lična zbog nekih privatnih stvari. “Ararat” je, takođe vrlo ličan, u smislu lične nacionalne istorije. Ali rekao bih da su filmovi uopšte lični. Filmovi koje snimam su lični, pa je takav i ovaj; svi oni potiču iz nečeg ličnog.
Vi ste I reditelj i pripovedač I vajar i muzičar, sarađivali ste sa sjajnim ljudima u svim tim poljima. Ko je stvarno Atom Egojan?
Roditelji su mi bili slikari, pa sam douvek bio veoma svestan rama, platna. Kad pogledam film, mislim da tu donosim svoj osećaj za vizuelno uokviravanje iz detinjstva, a i u pripovedanje. Ali bez obzira na to, mnogo volim da radim u pozorištu s muzikom i dramom, pravim mnogo opera. I to se nekako radi kroz ram. Tu se osećam blisko “Egzotici”, kako se u njoj muzika i drama prepliću, a motivi ulivaju. I u ovom filmu, pomalo. Muzike stalno ima. Zaista mislim da su mi ta mesta gde se nađu čvrsto povezane muzika i drama najbliža od svega što radim.
Pročitala sam da vas je legendarni Šarl Aznavur pozvao sa idejom za film. Sarađivali ste na “Araratu”.
Kako ste čuli tu priču?
Pročitala sam negde taj podatak.
Zvao me jeste, ali posle “Ararata”, s još jednom idejom. Sećam se da me je pozvao s idejom o dva brata koju je hteo da napravimo. Ali to je bilo fenomenalno, neverovatno, taj kontakt s njim. Bio je zaista poseban, neverovatan umetnik. Sebe je doživljavao kao kantautora. Voleo je da glumi, ali smatrao je da je rođen za pisanje pesama. Bio je strastven prema tome. Moj prijatelj je napravio predstavu u Torontu na osnovu njegovih pesama. Došao je čak iz Pariza. Imao je toliko energije! Bio je divan čovek. Pravo nadahnuće. Ti trenuci u Jermeniji, kad smo tamo mogli da mu odamo počast - i to je bilo neverovatno. Imali smo snimak kako on dolazi šezdesetih, tokom sovjetskih vremena, i to smo pustili. Bio je kao figura božanstva. Sećam se da su moji roditelji puštali njegove ploče kad sam bio mali. Divan čovek.
Jeste. U Beogradu je imao sjajan koncert. Je li vam sada važnije da vam filmovi budu zabavniji nego na početku karijere?
Zavisi od filma i od budžeta. Skuplji filmovi su morali naći veću publiku. Filmovi kao što su “Kloi” i “Sećanja”, ti filmovi su više tradicionalniji trileri. Ali kad snimam ovakav film s manjim budžetom, imam veću kontrolu, jer ne moram raditi s formulama na isti način. Odlučiš koji ti budžet dozvoljava da ispričaš priču koju najviše želiš da ispričaš.
Šta sledi nakon POČASNOG GOSTA?Imate li želje?
Zanimaju me serije. Možda ograničena TV serija, možda ću istražiti tu formu. Nikad to nisam radio. A impresionira me četvorodelna forma. Voleo bih da vidim kako bi to moglo da mi ide i u kom žanrovskom pravcu bi se kretalo.
Možda baš u pravcu koji već držite u svojoj karijeri - ka trileru, misteriji?
Morala bi imati elemente trilera, ali još je rano da o tome govorim. Nudili su mi i druge projekte. Ove četiri godine režirao sam mnogo opera. Tužno je što s operom ne možeš putovati kao s filmom.
foto: Variety
