Reditelj Mladen Đorđević debitovao je na FEST-u 2005. dokumentarnim filmom Made in Serbia, nakon čega je usedio veoma uspešni igrani film “Život i smrt porno bande”. U bioskope, ali i na male ekrane, konačno stiže i njegov dugo očekivani film,”Sumrak u bečkom haustoru”. U ovoj interesantnoj mešavini dokumentarnog i igranog filma, Đorđević prati sudbine nekoliko gastarbajtera rastrzanih između života u Beču i Srbiji. Premijeru će imati u Glavnom takmičarskom programu 48. FEST-a, a sa Mladenom smo razgovarali o njegovim junacima i njihovoj potrazi za srećom.
Gde je granica između dokumentarnog i igranog u ovom filmu?
Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo, i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena pa idu da rade. Bilo je teško balansiranje između fikcije i dokumentarnog pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži . Na primer, postoji jedan omaž filmu “Taksista” koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Snimatelj zvuka Miloš Drndarević pitao je jednog od junaka da li je gledao Taksistu, pa pošto nije, dali smo mu da pogleda i on se oduševio. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorcezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu, to je komplikovana igra na oštrici između života i fikcije.
Nakon filma, očekuje nas i serija na RTS-u. Kako se razlikuje priča u filmu i seriji?
U seriji od dvanaest epizoda je dato više prostora razvoju likova, sporiji je tempo, ali su sve ključne tačke iste. Osnova zapleta je ista - njima se zakomplikuju životi u Beču kad Austrija uvede porez za taksiste, i oni taj problem pokušavaju da reše na različite načine, gledaoci će u filmu videti kako.
Kako si odabrao baš ove junake i kako si ih pronašao?
Ulaz u taj svet mi je bio roman “Sumrak u bečkom haustoru”, talentovanog pisca i pesnika Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. To mi je bio vodič kroz taj svet. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake, i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara kod koje oni često idu i sa kojom se konsultuju oko svakog bitnog životnog poteza. Imao sam malo veće muke da nađem odgovarajuću vračaru jer su me uglavnom odbijale. To je tamo strogo regulisano, da biste se bavili vračanjem morate da imate registrovanu agenciju zbog poreza, i one sve to rade takoreći na crno. Danju rade po nekim kancelarijama kao čistačice, a posle posla postaju gospodarice sudbina mojih junaka.
Kakva je uloga vračare u njihovim životima?
Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način se oni vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.
Ovaj film prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što smo navikli da čujemo o gastarbajterima.
Ja sam kroz ovaj film napravio demistifikaciju slike o tom “idealnom” gastarbajterskom životu. Ta priča nije realna, da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika sedamdesetih, do sredine osamdesetih, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli. Tu onda dolazimo do priče o mentalitetu, o ljudima koji beže od sebe i stvarnosti, putnicima koji žive u nekom limbu između zavičaja i tuđine, uvek na putu. To se uklapa i u priču o sudbini našeg naroda koji je često bio deo raznih seoba.
Čini se da je gastarbajterski san o sreći zapravo nedostižan. Gde je za njih sreća i da li uopšte vide negde kraj svog gastarbajterskog puta?
To je tema koju sam zapazio kao bitnu čitajući Darkov roman, oni su stalno u potrazi za srećom a nikad je ne nađu. To je dosta i do njih, kao da su deo kulture i kulta pesimizma koji je vezan za ovo balkansko podneblje. Zapravo možda i ne žele da pronađu sreću iako je traže, jer nisu navikli da žive u sreći. Možda je to deo mentaliteta. Ali očigledno je da je njihova sudbina da stalno tragaju, putuju i nikad se ne zaustave, nikad ne dostignu taj vrhunac sreće.
Šta se kasnije dešavalo sa junacima u stvarnom životu?
Darko i dalje izvodi svoju monodramu, i piše novi roman. Iako je Milenkova priča u filmu da se razočara Srbijom i vraća u Beč, istina je da se on zapravo vratio u Srbiju. Pokušao je da se ovde bavi ovčarstvom, ali to mu je propalo, i sad radi u komunalnom u okolini Šapca.
I da li je srećan?
Jeste, mnogo se bolje oseća ovde.
Koga možemo da očekujemo na premijeri od ekipe?
Ja se nadam sve junake.
Za kraj, reci nam nešto o svom novom filmu koji pripremaš.
Sklapamo finansijsku konstrukciju već nekoliko godina, i nedavno smo podržani od Euroimaža. Taj film ima dodirne tačke sa mojim prethodnim filmovima, čak i sa ovim o gastarbajterima. U pitanju su radnici bivše propale fabrike u jednom malom mestu, koji odbačeni od države i crkve utehu traže na tamnoj strani. Počinju da praktikuju prizivanje mrtvih i kasnije satanističke rituale, i pokušavaju na taj način da se osvete lokalnim vlastodršcima. Film snimamo u novembru i premijera bi trebalo da bude krajem sledeće godine, zavisi od festivala.
